Pikavci na plaži - Marko Vidjoković

’’Sva ta zajebancija sa samoubistvom me je zagrejala. To je bio znak da sam radio pravu stvar. Ali nisam bio u stanju da je privedem kraju. Bio sam samo u stanju da ležim na kamenju i cmizdrim, dok su mi se pred očima smenjivale slike, škola, prvo polugođe, drugo polugođe, zimski raspust, letnji raspust, vožnja gradskim autobusom na Novi Beograd, vožnja tramvajem na Zvezdaru, vožnja autobusom u Borču, vožnja trolom na Konjarnik, drvena sedišta, lepe devojke, ružne devojke, dede, babe, zadah na beli luk, crveno sunce iznad Geneksa u sumrak, crveno sunce iznad Pančevačkog mosta u zoru, ljubičasto nebo veče uoči početka nove školske godine, majice s kratkim rukavima, deca će meriti ko je više pocrneo na moru, prvi sneg sredinom novembra, poslednji sneg sredinom marta, sunce tokom cele godine, nekad žuto, nekad crveno, i mesec, nekad srp, nekad lopta, nekad žut, nekad beo, a nekad ga čak ni nema. Sve je to prokleta divota, jedino je šteta što se ja u svemu tome nisam baš najbolje snašao.’’